Kraj jedne ere

Kliknuti na “new post” nekada i sada – dva potpuno nespojiva osećaja.

I moram započeti pisanje rečenicom koja je apsolutni kliše – “da mi je neko rekao da ću ikada napisati tekst na ovu temu ne bih mu verovala” – jer zaista ne bih! Kako i da poverujem da jedna posvećenost – strast može tako lako da se ugasi, a pre svega neprimetno? Kako i kada se dogodilo da se emocije prema nail art-u odjednom ugase?

Ne znam ljudi. Ono što znam je da su moja jutra 2014. godine započinjala u 7:30h osmehom, dvadesetominutnim kardio vežbicama uz Šona i njegov program T25, tuširanjem, galonom kafe, puštanjem čuvenog (meni omiljenog) summer mix-a i izradom manikira za minijaturnim crvenim šestougaonim stolom. Bilo je to u prvom stanu, gde sam kao 24-ogodišnja studentkinja tek počela da živim sa dečkom.

Vreme je letelo. Smena dnevnog i noćnog svetla na prozoru dnevne sobe, činilo mi se, dešavala se u roku od tri sata. Proces: snimanje, fotografisanje, editovanje, postavljanje na internet. Istovremeno sam završavala master studije. Mnogo truda i odricanja. Toliko da ljudi iz okruženja taj napor nisu ni primećivali, već samo on… Pavle bi završio svoj posao za taj dan i legao u krevet, dok bih ja sedela za kompjuterom i nakon ponoći. Nisam marila! Verovala sam, takva ljubav i posvećenost dešavaju se jednom u životu. Verovala sam da je to “moj voz” koji ne smem da propustim. Oduvek sam želela da radim posao iz ljubavi i radila sam ga, svim srcem! Počela sam da gradim karijeru pre karijere, ali studije nikada nisam zanemarila.

Počeli ste da dolazite vi, klik po klik, sve više i brže. Sedam godina kasnije, mogu da se pohvalim sa 30.000 ljudi koji su svakodnevno pratili moju kreativnu pustolovinu i pogledali moje videe više od 4 miliona i 600 hiljada puta. 💕 Mogu se pohvaliti mnogobrojnim inostranim saradnjama od Amerike do Kine, televizijskim intervjuima, uspešnim pokretanjem sopstvenog brenda “venti tu” i dobijanjem državne subvencije za isti, freelance radom za kineski brend “Vaga” iz Šangaja.

Toliko divih usputnih momenata, vaših poruka i susreta uživo sa vama. Sa nekima od vas ostvarila sam i više od odnosa “bloger-pratilac”, pa smo sa razlogom ostali u kontaktu i preko privatnih profila. Posebno bih se zahvalila staroj blog zajednici (koja praktično više ne postoji), a koja je bila moj veliki pokretač. Kada jednom osetite čar iskrenosti i nepristrasnosti koju su sa sobom nosili blogeri iz perioda 2010-2015, teško se uklapate u novotarije koje nam je doneo Instagram. Priznajem, ne uklapam se. Više ne.

2020. godina je godina u kojoj ću se venčati, završiti kurs novog jezika, promeniti zanimanje i posvetiti se svom obrazovnom profilu, pa možda i upisati doktorske studije kroz par godina. Međutim, ne samo to. Odlazim da živim i radim u inostranstvo.

Najdivnije od svega je što sam, potpuno nesvesna toga u prvom momentu, gradila jedan dnevnik koji će da opstaje na internet nebu dokle god i on sam bude postojao. Ostaje svima nama da se ponekad vratimo, prelistamo stranicu, dve recenzija, pogledamo minut, dva omiljenog tutorijala… Najlepša spoznaja: Vreme koje sam uložila za ovih sedam godina pretvorila sam u nešto što će svima večno da nam traje. I to je činilo lepotu ovog putovanja. Nikada ga neću zaboraviti.

Nemojte ni vi mene.

Danijela!

Prati me ili podeli blog post: